“Blaženo neznanje” kad ovo čujem setim se sjajnog odgovora na ovakve gluposti- kurac moj! Što moj psihoterapeut izgovori kad ga baš izvedem iz ravnoteže svojim racionalizacijama. Lice je blaženo posle seksa, a ne neznanje. Kako može biti dobro da nešto ne znaš? To što ti nemaš znanje o tome, ne znači da to ne postoji. Ja sam uvek birala da znam. Koliko god bilo bolno i užasno da ti se želudac okrene, rovarila sam po tim stovarištima prošlosti nekad i nemile sadašnjosti svojih partnera u potrazi za čim? Da se još čuju s bivšom ribom, onom paćenicom koja će doveka studirati Ekonomski fakultet samo da bi svima mogla da kaže “Ja sam na državnom!” a onda će doveka da radi kao sekretarica jer joj niko nije rekao “koga bre zabole za tvoj fakultet devojko”, zbog toga? Ili zato da ustanovim da se “idem napolje, ne mogu da se raspravljam sada s tobom” zapravo pretvara u chill out pod psihoaktivnim supstancama? Ili zato što hoću da znam šta njegovi drugovi misle o meni, jer je to jasan pokazatelj kako me predstavlja? Ili milion nekih drugih stvari koje mogu jedino nekome ko je control freak, sa ogromnim črast išjuzima da budu potrebne.

Problem je, kako da znaš da si preterao, jel znaš uopšte da si preterao, ili živiš ko Džordž Buš i ponavljaš non stop “bilo je nuklearnog oružja, morali smo izvršiti napad, bilo je nuklearnog oružja, morali smo izvršiti napad, bilo je…” ne bi li opravdao svoje idiotsko ponašanje (ponekad, a ponekad si ponosan na sebe kao da si mešavina Šerloka Holmsa i Agate Kristi) ali to je takozvana, kognitivna disonanca, i dobiće poseban tekst.

Odgovor je, ne znaš! Jer nema ko da ti kaže. Ljudi koji su oko tebe su ili u fazonu “Vojimijeoca! Kako moš to i pomisliti?!” ili su isti kao ti, pa na tvoje ludačke ideje još dodaju svoje, i tu se te vaše ideje umnožavaju kao prosečna porodica u romskom naselju, samo što ne dobijaju dečiji dodatak, pa sem štete nemate ama baš ništa dobro što bi izašlo iz svega. Jednako ti je i dobro i loše i sa jednima i sa drugima. Jer ogromno olakšanje, veličine Premijerovog ega, osetiš kad ti neko kaže da imaš monstruozni mozak i uzmi popij nešto, smanji anksioznost. I ti si tu u fulu, sve je super, on me voli, ne drogira se, ne jebe bivšu ribu na poluvremenu Nemačke i Francuske, ne govori drugovima “znaš koliko me voli, dala mi je u dupe” Mana je što to ne potraje dugo. Jer ništa nije večno, na žalost ni ono dobro, al na sreću ni ono loše. Onda naiđu drugari iz odelenja za sumnje i kolektivna ispiranja mozga analizama, i vraćaš rovca nazad. Nevrending rećiću vam!

Za mene poznavati nekog, oduvek je značilo, imati tu osobu i u virtuelnoj formi u svojoj glavi, razložiti je na toliko delova, da je u svakom trenutku moguće biti siguran u kakvom je ta osoba raspoloženju, gde ide, odakle dolazi i predviteti svaku njenu reakciju (ne mislim na ono kad u jednom danu potrošiš celu platu na nešto što se zove “to se sad nosi!” jer je priti obvious da će svakom muškarcu žitelju ove predivne države da poiskaču sve žile na vratu od takve aktivnosti) To ne znači da ću ikada postavljati bilo kakva pitanja, da ću BožeNeDaj pogledati u njegov telefon, da ću se raspitivati okolo u potrazi za potvrdom da je on đubre muško i treba ga spaliti baš na onoj lomači sa koje sam onomad u nekom prošlom životu pobegla. Ne, ja ću ćutati i posmatrati. Kao da imam taj sjajni SPSS program za statističku analizu u glavi. Svi koji me znaju, znaju i to da ne umem da ćutim, ali da kad to činim, nikako ne valja.  Za svakog ko mi je bio realni ili potencijalni partner, ovo je bilo ravno isisavanju svakog vida slobode na slamčicu. Ali za mene, ovo je bio jedini način da bezrezervno verujem i prepustim se spornoj osobi bez straha da će uraditi nešto što će za posledicu imati da ja sledećih 15 godina provodim čitajući knjige koje zatvorski bibliotekar raznosi u kolicima jednom nedeljno.