Otkrio bih mnoge upečatljive momente iz moje novije istorije da se samo malo bolje poznajemo. Moram, ipak, da održim distancu – čisto zbog potonjeg odnosa i svetlije budućnosti istog.

Imam utisak da činim mnoge stvari pogrešno dok se ispovedam: ponavljam se, pravdam se, pravim iste greške u koracima, nisam dosledan sebi i svojim obećanjima. A zna se kako kažu: obećanje – ludom radovanje. A i  te kako sam se obradovao!

Te nezaboravne trenutke kao da ponovo proživljavam, samo na jedan unapređen i u isto vreme izvitoperen način. Nema ni trideset dana kako sam se prljav vratio kući u cik zore, sa lap topom u jednoj, a doručkom i energetskim pićem u drugoj ruci, i seo da pišem pošto sam sprao skramu sa sebe i svog vršnjaka. Bio sam pod snažnim utiskom još jedne besane noći i naleta adrenalina koji mi je strujao žilama. Da bih ostao budan i spreman za nove radne pobede koje su me čekale samo koji sat kasnije, usmerio sam tu energiju na popunjavanje praznina na belom papiru. Vraški težak posao, inače. Tada sam se bojao da ću izgubiti nit koju sam držao ako se istog trenutka ne ispovedam, baš kao što sam prethodne sedmice strahovao za svoj moral i čojstvo, pošto sam bio na dobrom putu da ih zauvek izgubim. Sada nemam tu strepnju – definitivno sam ih izgubio.

Ostao sam volim sise tip.

A šta da radim, gotovo svi strejt muškarci planete će mi oprostiti što sam se predao čulnom užitku koje dobre ženske grudi svakome od nas donose. Ali eto me sad, sam kod kuće, slušam Benija Golsona, pušim i pijem da zaboravim.

Jebiga. Ovoga puta alkohol mi nije pomogao da se priberem i usredsredim na ono što oduvek želim. Naprotiv, u jednom trenutku učinio me je besnim, naterao da mi glas odzvanja neširokim sokakom u sitne sate, dok normalni, dosadni ljudi spavaju. A sve je počelo sa pljoskom.

Zapravo, krenulo je dobro: kokakola, zatim kafica, čisto da ne izgubim na oštrini; bio sam zaista umoran, a još jedna noćna smena na pomolu. Onda se pojavio jedan poznanik i u foajeu me ponudio Džim Bimom dok smo uživali nikotin. Zatim sam prešao na pivo. Žureza je bila prilično dobra, i pored svih problema (u mojoj glavi objašnjenim lošim feng šuijem za vreme ručka), te sam se samo – prepustio. Nakon pet piva krenula je žestina u malim čašama. Čast se ne odbija. I ne znam šta mi bi, da li jedne oči koje su me posmatrale sa neprijatne blizine, jedno drugo dupe koje sam tako halapljivo grabio šakama, kao moj brat rođendansku tortu kada je punio dve godine, ili prosta iznemoglost u vreme “poslednje šanse”, uvideći da sam napaljen satima i da mi se vodi nešto kući, pa sam odlučio da to bude prsata krčmarica.

Što je najgore, želeo sam da sa scene ugledam lice moje omiljene pevačice, tek pridošle u bar, i dalje obučene u zimski kaput, pridošle da vidi mene, dok uživa u mom zbunjeno-oduševljenom izrazu lica dok tražim narednu pesmu – baš kao što sam ja uživao u njenom one noći kada sam banuo na njen nastup: samo jedan dan pošto sam ostao bez gaća.

Ipak, nije se pojavila.

Morao sam da zadovoljim svoje egoistične, šovinističke, kvazimačoističke, od rane mladosti kompleksima stvorene nagone za snošajem za jednu noć. Ostalo nas je šačica u lokalu; šankerica je spavala za stolom čekajući da se nakanemo da ugasimo muziku; vlasnik je delio pića šakom i kapom; svi su igrali u bajkovitoj fuziji zavodeći jedni druge; izašao sam ispred na pljugu, a drugar mi je dobacio da ne idem jer ona je bila napolju, ali ja sam to znao. Samo se nagnem i poljubim je, vratim se unutra i nastavim da se vaćarim s drugim ribama, jer znam da je moja.

I opet isto sranje, samo što je trajalo mnogo duže: izleteo sam iz kupatila i pogledao na sat. Na svu sreću, imao sam vremena da joj skuvam sikter-kafu.

Već sledeće večeri, sa kapom na glavi i dve kapuljače, ogrnut ešarpom i sa rukama u džepovima, pućkajući pljugu na uglu ispred njene zgrade, zatim ispljunuvši je na pločnik u stilu Kita Ričardsa, ogledao sam se u kestenjastom odrazu moje omiljene pevačice.