Kada sam položila vožnju sa 18 i nešto godina, rekla sam sebi da nikada neću murijašima dati jedan jedini dinar kao vid podmićivanja. Osim što ih baš i ne volim (opaaa, kakav eufemizam, počinjem da bivam politički korektna!) meni bi to bilo isto kao da sam platila za seks. Jer ako nešto želim da dobijem, a to ne mogu da izvučem na šarm i intelekt (u pijanom stanju češće ovo prvo, jer ovo drugo naglo devalvira) isto je kao da sam želela seks, ali ga nisam mogla dobiti drugačije sem da za njega platim. Vi svi ostali koji ste kanda blagosloveni da nemate ovaj problem, ne slušajte mene, dajte tu jednu crvenu i svi srećni.

Ne prolazi mi taj moj šarm baš uvek, nekad me baš mrzi da pričam i trepćem i smeškam se, i ovaj ćoškaš me baš nervira, i izlazak i nije bio nešto, pijane klinke su vrištale do mene, pevačica ima glas kao koza kad zaglavi nogu među tarabama, konobar pravi prevelike pauze u svom pojavljivanju, dok donese drugo piće prvo me već pustilo, idem kući a tek je 2h, a svi znaju da je kuća zadnja opcija, i samo je on falio, organ reda, da mi priča kolika je maksimalna zaprećena kazna za moj prekršaj. Tako da imamo dve opcije, da napravim najumilniju moguću facu, omekšam sve prednjenepčane suglasnike, a svaki  vokal izgovaram tako da liči na i, trepćem i počnem sa: “Nećete valjda, pa Vi izgledate baš kao neka kul osoba, a ne kao one Vaše kolege, što im je maksimalno životno dostignuće da pišu kazne, mora da ste u životu imali velike prilike i ambicije…” Tu se čovek valjda priseti svoje želje da bude astronaut, i ne baš podržavajućeg oca koji se dere “Sremska Kamenica!” Nasmeje se onako poluozbiljno i kaže: “Ajde ajde i nemoj više da voziš kad piješ! Ima valjda neki dečko da te vozi kući majku mu. Hehe” Trezan nema, kažem u sebi, a njemu samo: “Divni ste!” i odem.

Druga varijanta je da sam u onom prethodno pomenutom raspoloženju, i da pre nego što krene sa deklamovanjem zakona o javnom saobraćaju, kažem: “Piši! Ionako je neću nikad platiti!” Na šta obično ide šokiran pogled i pitanje, kako neću svašta moraću, i moja ponuda da se opkladimo tim povodom. Onda sledi nejavljanje, pa javljanje sudiji, pa žalba na presudu, od skora nazvana, prigovor na rešenje, i dok se pravosuđe pozabavi time, ode pečat ZASTARELO!

Prvu varijantu mnogo više volim i češće je upražnjavam, ali imamo i mi manični pravo da nekad ne budemo baš toliko u raspoloženju, pa zato postoji i ova druga.

Tako danas naravno užasno žurim, i u skladu sa tim i kasnim i vadim telefon kao poslednji bastion nade, da vidim da li iko ikada može da uradi nešto umesto mene i spasi me muke, ili se i ovog puta držimo one “Ako nešto ne možeš sam, računaj da ne možeš uopšte” i tu sa telefonom na uvetu koji je taman tamo drugoj strani zazvonio, vidim saobraćajni udes i uniformisano lice koje bi trebalo da pravi uviđaj. Tog trenutka taj organ reda, u daljem tekstu zvaćemo ga samo Organ, diže glavu i vidi jednu crvenu kako mu upravo ide u susret! Ostavlja zapisnik i ove udešene, i maše da stanem, jer prioriteti. Pita šta ćemo sad, ja uglas vičem da znam sve znam, ali znate žurim užasno a vi evo imate i preča posla vidim, on pita gde radim, ja odgovaram pitanjem, kolike su šanse da će u zemlji sa 30% nezaposlenih nabasati baš na nekoga ko radi. “I eto ja bih Vas častila ali nemam vremena sad da idem s Vama na piće…” tu je svakako jasno da bi Organ i sam na piće ako mu se ostavi dovoljno sredstava, ali sad je kasno za takav predlog s njegove strane. Gleda me u fazonu, šta s tobom da radim, ko komšija onomad kad smo mu kao klinci skakali sa prvog sprata nezavršene kuće u pesak namenjen upravo za završavanje iste. Organ mora da ispadne šmeker, u tom je fazonu, mora makar da ima privid da je nešto dobio, ljubi svoja dva prsta i stavlja mi ih na obraz. Bizarnije nešto nisam doživela od kad sam videla čoveka koji liže slomljeno staklo.

Kasnije, kod drugarice,  nesvesno trljam taj obraz i konstatujem:

“Sad treba da se vratim tamo, i da mu kažem da mi je ostao dužan, jer ja kad hoću-hoću, kad neću, to je 100€!”