Ima nečega u tim izvinjenjima, da li se sam izvinjavaš nekome ili primaš izvinjenje, nikada nije prijatno. Jer ako se sam izvinjavaš to znači da si progutao poprilično veliki komad ponosa ( ili inata u nekim slučajevima, btw skoro saznam kako smo reč “inat” nasledili od turaka, i da ona kao pojam ne postoji ni u jednom drugom jeziku na svetu, dakle turci, hvala i na tome ) i sad taj progutani ponos, stoji u grlu i čeka reakciju onog koji prima izvinjenje koje si ti tako velikodušno priuštio, pa ako taj kome se za Bog zna šta izvinjavaš ne dočeka jednako velikodušno baš, već saopšti neku staru idiotsku “nemam ja ništa od tvog izvini” ti lepo ispovraćaš na njega onaj komad ponosa, koji je stajao u grlu. Figurativno.

Ukoliko si ti onaj koji prima izvinjenje, i ukoliko nisi u stanju da oprostiš, još uvek, iz nekog razloga, nemoj puštati drugu stranu da se izvinjava bez potrebe, osim ako to nije neko ko vazda pravi gluposti pa počne da se izvinjava i pre nego je završio sa njima.

Moj bivši muž je imao običaj da kaže, kako se on bar izvini kad je kriv, za razliku od mene.

A ja sam imala običaj da odgovorim: “Nemoj se izvinjavati za stvari koje planiraš ponavljati”