Jevreji su preživeli Hitlera, ti ne možeš jedan raskid!

1
1325

Nisam gledala statističke podatke o čitanosti, ali recimo da je sada na ovom tekstu više onih koji su seksualno aktivni, nego onih koji to nisu, to što neko samo leži, ne može se reći da je nekativan, učestvuje, molim lepo! Aj probaj bez nje/njega pa ćeš da vidiš da učestvuje, pa makar samo pristao! Dakle svi mi, na ovaj ili onaj način aktivni, smo nekada nekoga voleli, ostavljali ili bivali ostavljani. Dokle god je ljubav ili makar dobar seks zbog kojeg smo trpeli nečije poluidiotsko ponašanje (jer let’s face it, retko ko će iz današnje perspektive reći da njegova bivša osoba nije nikad imala čak ni poluidiotsko ponašanje) trajao, nismo mislili o tome kako ćemo se s tom osobom rastati, kako će to izgledati, ni kako ćemo to prevazilaziti.

Kad sam bila mala, mama me učila da je apsolutno nedopustivo patiti zbog nekog, da je to momentalni i bespovratni gubitak dostojanstva, i uz šok i blago gaduckanje izgovarala retoričko pitanje: “Kako možeš da voliš nekoga ko tebe ne voli?!” Ja sam pokušavala da ispratim tu filozofiju s rešenjem, mrtva ozbiljna, koliko to može da bude dete od 10-12 godina sa “Pa da, nađeš drugog i to je to” (možda je relevantno da spomenem da mi je danas omiljena pesma ‘ja nisam rođena da živim sama’) Majka me bledo gledala, u fazonu, ne i ne! “Preboliš sam, bude pa prođe” sad bih joj rekla, lako je tebi udala si se s 19 godina za svog prvog dečka, nisi kompetentna gospođo!” Tako da, mamino vaspitanje je doprinelo tome da makar patim lepo, glamurozno i u sebi. Možda će me sresti negde kako se u svilenoj haljini i štiklama smejem s prijateljima kao luda, i sigurno će misliti da mi je super, da me boli dupe moje savršeno i za njega i za bilo koga ko će doći posle njega, i da sam kreten sebični, sve će to da odzvanja iz tog mog smeha. Ono što recimo neće znati je da mi u kolima možda visi stalak s infuzijom da dođem sebi s vremena na vreme (kad već nemam kome drugom) Tako da, majko hvala na učenju.

jevreji

Ono što je zanimljivo u celoj priči je činjenica da, ma koliko da smo puta prošli ovaj pakao, uvek inicijalno pomislimo da baš ovaj put nećemo preživeti. Nezamisliv ti je momenat u kojem ti više znači nepoznati lik u teretani koji ti je dodao vodu da ne silaziš sa trake, nego ovaj mutant ovde s kojim si do juče delio koru hleba jastuk beli. Raskid, dragi prijatelji, to boli, to gori, to frustrira, ako ništa drugo, nervira me što nije po mom. Sediš tako na pragu raskida i razmišljaš kako ćeš se izvući iz toga, kao da nikad u životu nisi prošao kroz isto, ma ni slično. A ja volim statistiku, ona kaže da preživimo svaki put (Romeo i Juija su nesrećan slučaj plus dve budale) i da su veće šanse da dobijemo na lotou nego da ne preživimo baš ovaj put.

Onda jedno jutro sediš, rećićemo da je to neko sunčano jutro, mada može i najveći kijamet da bude, jebetise, piješ prvu kafu s nekim novim, nekim presavršenim za ovaj svet, i prođe ti kroz glavu kako si nekad bio tužan i razočaran i sve, kako ništa nije bilo fer, ali to deluje kao da je bilo u nekom drugom ili makar tuđem životu, nema više trunke one emocije, i taj trenutak tvog suvišnog prisećanja biva prekinut sa: “A jel sam ti rekao nekad da te volim?”

 

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.