Home ĆAKULANJA Ljubav se prima kao 13.plata, a ne kao tetanus

Ljubav se prima kao 13.plata, a ne kao tetanus

0
Ljubav se prima kao 13.plata, a ne kao tetanus

Vazda je stavljan akcenat na to da li i koliko neko ume da voli, to je posmatrano kao poseban dar. Dar da se voli. Da se drugo biće učini srećnim. I ne bih vas zadržavala tom pričom. Ono što je meni lično interesantnije, to je umeće da se bude voljen.

Znam, rećićete da je to isto, ko ume da da ljubav, ume i da je primi. Ali nešto baš i nisam sigurna. Neko prima ljubav kao trinaestu platu a neko kao tetanus, uz anksioznost i totalno nesnađen izraz na licu.

Imali smo prelepog persijskog mačora sa odličnim pedigreom kog smo kupili kad je imao 6 nedelja. Nema potrebe da pričam da je bio obožavaniji od bilo kog dečka svojevremeno. Ta mačka dok je spavala, i ako zaspi na krevetu, niko ne sme da sedne da je ne probudi, tačno se znalo koju hranu za mačke voli, a koju ne, a čak i onu koju voli razvlačio je po pola dana, jer šta? Jer tako je u mogućnosti! Nikada nije bio gladan, znao je da hrane mora biti svakog jutra i večeri i kroz tu mačeću glavu nikada nije prošlo pitanje: šta ako te hrane sutra ne bude? Jer životinje u osnovi, kao i ljudi, imaju tu ideju “Kad imaš, misliš da ćeš imati zauvek”. I on je voleo da se mazi, mogao je po ceo dan da mi leži u krilu i prede. Navikao je, nije znao za manje od toga. Trpeo je decu i njihove ne tako nežne igre, i bivao mažen i kad mu možda nije bilo do toga.

Foto: reddit.com
Foto: reddit.com

I sad čitate ovih desetak rečenica, i pitate se, oćeš li preći na stvar ili da idem da nastavim da skrolujem po Instagramu i gledam lepe ljude, i lepe stvari onih malo manje lepih ljudi. Dakle, kada je on uginuo i kad smo devastirani odlučili da ne uzimamo drugog ljubimca još neko vreme, pojavi se mače od oko 4 meseca koje je preživelo samostalno uprkos čoporu pasa u konstantnoj blizini. I šta drugo nego da ga usvojiš. Kao nagradu za rezilijentnost, i u čast kosmičke pravde. Ovaj mali ne zna da se mazi, ne zna šta je to, kad kreneš rukom ka njemu on se prepadne i pobegne, ima reakcije na dodir kao žrtva porodičnog nasilja, školski primer. Ne jede granule za mačke, nema pojma šta je to, i ne može da se navikne, evo već treći mesec, ali zato jede sve živo što padne na pod i što sipam sebi u tanjir. Vreme koje protekne od kad mu se servira hrana pa dok ne nestane iz posude jednaka je vremenu koje prođe od kad sklonite pogled sa džezve s kafom pa dok ona ne iskipi.

I onda, moje pitanje glasi: koliko ljudi je zapravo kao ova mala mačka? Koliko ljudi ne zna da se ponaša u vezi u kojoj ih neko zaista voli. Koliko ljudi suštinski ne veruje da ih taj neko zaista voli? Kako i da veruju kad nisu na to navikli, prosta stvar. Kao što moj Maks ne zna šta su granule, tako isto neko ne zna kako izgleda kad se neko stvarno brine za tebe, kad ti kuva ujutru kafu i nosi jorgan za tobom, jer zna da si dilea i da ne umeš da se pokriješ sam, pa taman se smrzavao i grejao na šolju od kafe. Ne zna kako je to kad nekog zanima jel si dobro, jel te nešto boli, jel si tužan, jel si srećan, jel želiš nove minđuše. Ne zna, jer nije imao priliku da nauči. Ponekad onome ko voli čini se kao da ubacuje novac u automat za slatkiše, ali oni ne izlaze, no feedback takoreći, kao da ubacuje stranu valutu koju mašina ne prepoznaje. I najlakše je da ih proglasimo izgubljenim slučajevima koji će se poluautistično kretati kroz neke socijalne norme, i sarkazmom rešavati svoje strahove od bliskosti. Ali nije tako. A evo i zašto. Kada ulazim u kuću, još uvek imam strah da će mačor, onaj prvi razmaženi, izleteti napolje, i da ću onda da trčim niz stepenice za njim da pas dole ne bi na njemu oštrio zube. Toga sa Maksom nema, on ne izlazi napolje čak ni kad su vrata širom otvorena. Jer Maks zna da nigde nije tako dobro, on je bio na ulici i ne bi više da se vraća tamo. On oseća da je voljen kao što nikad nije bio, i ne ostaje mu se bez toga. I mi ćemo imati naš progres. On će se navići na činjenicu da ću se i sutra jednako brinuti o njemu i voleti ga. Za sad sam srećna i kad samoinicijativno dođe, legne pored mene i zaspi, jer to znači da mu pružam mir i sigurnost. Ne traumiram ga svojim impulsivnim i neuravnoteženim postupcima. I on mi je beskrajno zahvalan na tome.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.