“Budeš dobra, budeš poslušna” ponavljala je majka neumorno, u svojim monolozima koji su ponekad bili u svrhe pozitivnog potkrepljenja, kad jednom u nikad uradim nešto neočekivano dobro a neuobičajeno za mene, a ponekad u svrhe kritike i u neverici da je to toliko teško… budeš-dobra-budeš-poslušna. Nekome ko se sa pet godina sakrije u parkiran auto, i tu zaspi, dok ga celo selo traži, a onda se probudi, gleda okolo i pita, gde se razleteo ovaj narod ovoliko, to deluje jednako nedostižno kao radniku “Maxija” povećanje plate od 20%.

I tako, majka je ponavljala svoju mantru, a ja sam se pitala – do kad tačno? (Mislim, ne do kad će da ponavlja, nego do kad tačno treba da budem-dobra-budem-poslušna) Uvek mi je to izgledalo kao nešto rezervisano za druge devojčice, tako da sam još kod učiteljice digla ruke od tog koncepta (kasnije su mi dijagnostifikovani poremećaj pažnje i hiperaktivnost, od milošte nazvani, ADHD što je u mnogome objasnilo neke stvari) A nije da se nisam trudila. Želim ja da poslušam, nego vazda nekako zajebem to na kraju, d’izvine fin narod među vama. Odnekud sam bila ubeđena da ću da pokušavam dok ne odrastem (a kad ste mali naivno mislite da je 18 godina odraslo doba) a onda vala više neću ni da se trudim. Istina je da sam se trudila mami za ljubav.

Jer vidite, moja mama je bila uzorno dete koje nikada nije protivrečilo svojim roditeljima, što bi rekli, čovek samo da poželi. Odrasla je kao jedinica u jednoj harmoničnoj porodici, gde je recimo moja baba povisila ton na mog dedu tek posle 50 godina braka, i to jer je malo ogluveo. Deda pak, nikada nije povisio ton ni na koga. Nije imalo potrebe. Da vam odma’ pokvarim petpostavku, nije deda bio neki nepismeni tunjavko. Ne ne, deda je gospodin čovek završio fakultet i u radnoj knjižici nije imao ni jedno drugo radno mesto sem rukovodećeg. To su vam oni rođeni autoriteti, pored kojih vas je sramota da ne dajete svoj maksimum. A čovek, smiren, nit’ kažnjava, nit’ viče (a ne vodi ni psa sa sobom). Znači kad odrastaš u takvoj porodici, jasno da budeš-dobra-budeš-poslušna.

Ta generacija mojih roditelja imala je ideju da devojčica može biti isključivo takva, ako nije takva, onda valjda nije devojčica. I jasno se sećam kad sam joj još kao mala govorila: “Ja sam možda tebi naporna (čuj, možda!) ali mislim da je za moj život bolje što sam ovakva.” Verujem da sam sama sebi naslutila da će mi u događajima koji predstoje i životu uopšte biti neophodni živci debeli ko armatura za višespratnicu, i upornost osobe koja želi da uđe u istoriju tako što će istovremeno biti i Predsednik i Premijer. Da je kojim slučajem ideja o mom vaspitanju urodila plodom, verovatno bi mi u medicinskom kartonu bio zabeležen uspešan i to prvi pokušaj suicida, al bi mi na spomeniku pisalo bila-dobra-bila-poslušna, ako je za utehu. Jer gde drugde da završi neko naučen da se ne sme reći NE, onda kad više stvarno ne može da se nosi sa nekim stvarima (ili ljudima) u svom životu? Takođe taj koncept vaspitanja između ostalog podrazumeva i skandalizovanje nad svakim oblikom uživanja. Umeti da uživaš, jednako, biti lenj. A ja voliiimmm! Uživam u kolaču jednako kao u spavanju, jednako kao u seksu, jednako kao kad poleće avion, jednako kao kad gledam Game of Thrones. I zabole me kako bi to nekome sa teškim inhibicijama, da ne kažem, motkom u guzici, moglo da izgleda. Postojim da bih sebe i ljude koje volim činila srećnim. Tačka. Ljudi nauče da je sebično činiti sebi, a prosto prekrasno i nesebično udovoljavati drugima, ali ni jedan bunar nije bez dna, ja da vam kažem. I onda ponašanje nastalo pod uticajem tog iracionalnog uverenja neminovno vodi u neke neurotične potrebe, koje se ponekad maskiraju u nešto koliko toliko socijalno prihvatljivo, kao što je bolesno skup odevni predmet, a nekad mogu biti i varanje muža s prvim komšijom, koji je takođe u braku, i ide s vašim tatom zajedno na pecanje, recimo. Da rezimiram, jel nije bilo jeftinije da ste rekli, danas ležim na terasi i čitam dok mi oči ne pobele, a veš i sudovi će biti tu i sutra, nego što sad komšija preskače ogradu od te iste terase, čim čuje ključ vašeg muža kako ulazi u bravu?