Noć je svima jednako tamna, ali nije svima ista. Onima koji je koriste za ležanje pod jorgan planinom dakako nije ista kao onima kojima je deo radne atmosfere. Ovde namerno preskačemo one koji je koriste za lična zadovoljstva koja se nalaze napolju, preskačemo i one koji noć napolju vide samo vikendom, robovi kapitalizma kojima samo barkod na zadnjem delu vrata nedostaje. Dakle, ovde pravimo osvrt na one kojima je noć zapravo dan. Oni je sasvim sigurno najbolje znaju.

Nosila je crni vuneni džemper ućeban ispod miške, i obučena u taj džemper i neki šorts, Ljija je prošla pored Koske i mene i javila nam se na vratima. U kafani je vec bila gužva, ali nju je čekao sto za kojim je sedeo mučenik, novčanika punog dnevnica sa građevine, pogleda zamućenog od pića.

Koska i ja smo stajali na vratima i odrađivali svoj posao izbacivača. Ispred kafane se zaustavio neki krš sa ćelavim gumama i iz njega je izašao momak koji nas je pristojno pitao da li poznajemo njegovu devojku Ljiljanu. Pogledah Kosku, koji je veče pre toga peglao Ljilju u Košutnjaku i upitah tog momka ko je on i čime se bavi. Reče mi da je student pete godine medicinskog fakulteta. Sine, rekoh mu, najbolje ćeš me shvatiti ako ti kazem, da je Ljilja ne daj Bože moja ćerka, morao bi da se ubijem, eno je unutra, sedi sa nekim jadnikom, ruku mu drži na šlicu od pantalona, a sedeće sa njime sve dok mu se ne isprazni novčanik. Student nije shvatio, hteo je da uđe u kafanu. Ubedio sam ga da ipak malo sačeka u kolima.
Zakoračio sam unutra, bilo je krcato, zagušljivo i zadimljeno, a dva momka su se popreko gledala. Prvi, onaj građevinski radnik, olešen kao zmaj i drugi, neki pijani seljačić atletske građe, obučen u nekoliko brojeva manju, žutu reklamnu majicu. Ljilja je sedela između njih dvojice nezainteresovano, pravila se da pojma ni o čemu nema, pila, pušila i igrala se telefonom. Onda je odjednom prevrnula očima, uhvatila za ruku momka u tesnoj Jelen Pivo majici i uvela ga u WC. Izašli su posle par minuta, Ljilja je brisala usta toalet papirom, momak je bio miran kao bubica. Vratila se za sto kod građevinca, koji je bio tako odvaljen, da vise ništa nije ni video, ni znao.
Ispred kafane, student je strpljivo čekao u svom raspadnutom autu. Rekao nam je da voli Ljiljanu. Bilo mi ga je žao. Vreme je prolazilo, a on je čekao.
Onda je izbila tuča u kafani, Koska i ja uletesmo unutra. Razmazali smo neke budale po patosu, dvojicu bacili niz stepenice. Jedan od njih se smejao. U mraku videh da se ipak ne smeje, nego da mu je ispala veštačka vilica. Ugurasmo ih u njihov auto, jednog, poluosvešćenog, postavili smo za volan i oni se ševrdajući odvezoše u pravcu Avale.
Igračica na šanku je završavala svoju poslednju tačku udarajući glavom o nisku tavanicu, kada je Ljiljana sama izašla napolje. Nasmešila se studentu, ušla u njegov olupani auto sa ćelavim gumama, pa i oni odoše nekuda.