Kad se nađem u blizini mesta zločina: a to su za mene mesta koja pamtimo zbog voljene osobe – ali koja više nije sa nama, instiktivno dobijem nagon da bežim. To me u neku ruku definiše kao zločinca koji nije svestan kako se baš tek tako vratio na to mesto.
Pre nekoliko dana sam se našla ispred zgrade u kojoj smo nekad živeli: on i ja, u iznajmljenom stanu. Iako je to davna prošlost, klepilo me nešto, nenajavljeno, bez razmišljanja, bez povoda.
Piljila sam ne trepćući u šugavi 5 sprat, u taj prozor.

Neki slučajni prolaznik se nakašljao a ja sam odskočila od straha.
Odjednom se u meni probudila takva snaga i želja da trčim. I trčala sam kao luda puna četiri kilometra do svoje kuće. Prolaznici su me gledali u čudu: lepo doterana žena sa tašnom koja trči kao da je juri hiljadu đavola. Duvala je hladna košava koja mi je ledila ruke, lice, bila sam napadnuta strahom da neću uspeti da pobegnem i stignem u svoje utočište, da ću pasti. A nikako nisam smela da padnem. Držala sam ruku nasred grudnog koša: svi znaju da boli duša, a niko ne zna tačno gde je. Moja duša je neprestano lebdela na potezu mozak – grudni koš. Znala sam to jer je nekad bolelo malo ovamo malo tamo.
Kada sam ušla u kuću, brzo sam svukla skoro sve sa sebe i ostala samo u potkošulji i gaćicama, zadihana i mokra stavila sam ponovo ruku na grudi i arlauknula kao vuk: uplašila sam mrak i on je nestao.

Kad mi se vratio osmeh na lice shvatila sam da bih mogla da počnem da treniram trčanje: kad budem krenula da bežim, da bar imam kondicije. Ne daj Bože da se pozabavim razlogom zašto to radim.
Kad sam bila mala nisam toliko bežala. Čekala sam postojano da dobijem batine, kritiku,grdnju… Kako sam bivala starija shvatila sam da baš i nije nešto da čekićam da me neko umlati:bila kriva ili ne.
Tata me je prozvao: pobegulja.
Dobro je – nije rekao da sam kukavica!