Home ĆAKULANJA ŠAH – MAT

ŠAH – MAT

0
ŠAH – MAT
Foto: Facebook/whisperlifestory

Volela sam da sedim na stepenicama od kuće koje gledaju u dvorište. Čim se malo prolepša vreme, glavno mesto svih događanja je bilo baš tu: sedelo se na stepenicama, iznetim hoklicama, gajbama.
Jutarnja kafa se uvek pila u dvorištu. Većina je uživala u lakom ogovaranju onih koji nisu prisutni.
Moj otac je bio drugačiji, kafu je pio sam i to u zaklonjenoj bašti. U dvorištu je jedino voleo da igra šah. Valjda mu je bila potrebna publika, nisam baš sigurna.
Scena koju pamtim je kako čika Milan i on, zasednuti oko kuhinjske stolice, piju pivo i neprestano gunđajući pomeraju figure. Ja sam sedela na stepenicama tek malo iza njih i nemo posmatrala nešto što uopše nisam razumela, doduše, pažnju su mi odvlačila razbijena kolena sa krastama koje odvratno zatežu kožu i koja su tako jako pekla da sam stalno morala da kvasim maramicu i da ih briskam.
Bolelo je kad padneš na itison, pa onako zguliš kožu. Često sam se posle toga drala kao magarac; onda dotrče razni da me ljube, teše… a na kraju ipak odu svojim poslom. Tada sam naučila jedno – doći će razni da ti se nađu, ali će svi ipak na kraju otići za svojim životom a ti ćeš ostati sam sa bolom koji osećaš, pa je bolje da naučiš da trpiš u samoći.
Jednog dana sam tati i čika Milanu prišla sasvim blizu, kao kip u tišini, nisam disala da im ne remetim brze i precizne pokrete ruku.
– Hajde sad da te vidim! – uzivkivao je čika Milan.
– E, nećeš vala ovaj put brajko, malo si se preračunao… – odgovarao je moj otac.
Kada se partija završila, prišla sam ocu i upitala ga „A što si ti uvek crni?“.

Foto: notsosketchy.com
Foto: notsosketchy.com

Nije mi ništa odgovorio, a mene je dugo posle toga mučilo razmišljanje kako su zbog, eto, glupe boje, te crne figure kao nešto lošije od onih belih. Uostalom, više sam volela i belo iz Eurokrema.
Onda je došao i taj dan, kada sam smelo opkoračila hoklicu i sela nasuprot svog oca.
– Nauči me da igram! – skoro sam naredila, onako ponosno i blago stisnute vilice.
– Pazi sine… – i nastavio je da pokazuje kretanje figura i njihov značaj, manevre, rokade, zamene.
– Onda je cilj da uvek sačuvam svoga kralja… Na bilo koji način i po bilo koju cenu. Sve figure ću morati da ti pojedem!
– Bravo, sine tatin! – i pogledao me ponosno dok je slagao figure.
Prva partija je trajala dugo, baš sam se mučila prateći odakle me sve napadaju, a napadali su me sa svih strana. Onda sam odjednom premorena ustala.
– Ja bih da se predam. Umorila sam se. Neću više da čuvam ni tog kralja ako ćeš i kraljicu da pojedeš.
– Samo ovaj put. Nikad više da nisi rekla da se predaješ! – oštro me je presekao pogledom.
– Neću više da igram kad tu nikad neće biti nikakva princeza. Samo me nešto juriš po tim kockicama!
Mama me je spasila pozivajući nas na večeru. Sve je prošlo glatko do pred spavanje. Tek što sam obukla pidžamu, otac me je uzeo za ruku i odveo do ogledala.
– Je l’ vidiš pobednika? – ponovio je tri puta, svaki put sve glasnije i glasnije.
– Vidim – promrmljala sam.
– Glasnije. Reci „Ja sam pobednik“.
– Ja sam pobednik! – viknula sam iz sveg glasa, a on me je poljubio u čelo i odneo u krevet.
Te večeri dugo nisam mogla da zaspim. Bila sam podeljena napola, pola crna, a pola bela. Na čudan način sam sintezovala dobro i loše u sebi, kao kad se pomeša crno i belo iz Eurokrema. Kakava konfuzija.
E pa tako sad i u životu: pola je crno – pola belo, rat za čast – rat za ljubav, neprestana borba da pobedimo sami sebe – da budemo bolji ili gori, strategija razvijanja ličnog, čuvanje detinjstva u kutijici od cigaret žvaka.
Život je šah, i dok traje odlično je.
Zato ne dam da me bilo šta ili bilo ko matira.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.