Živim u Šilerovoj ulici. Nije slučajnost.
Mnogo pre – dok sam bila mala ona je bila „romantičarska ulica“ baš onakva kakva treba da bude a u skladu sa imenu velikog pesnika…
Ulica od reči – samo za sanjare i mačke lutalice!

Kaldrma, ušorene kuće, čipke drvoreda gustih krošnji koje se nadvijaju nad celom ulicom tako da se skoro međusobno dodiruju praveći tunel hladovine.
A tek sneg kad padne! Pa to je bila bajka: nisam mogla da zamislim Nemačku nego nekako više Rusku, jer one su se puštale intezivno na televiziji.
Znate ono kad škripe iskre dok gacate snegom, svetlucanja ledene kraljice, sneg beo –serviran da se jede jer kola ne prolaze tuda. Magija zaustavljenog vremena – a meni bar nedelju, onih „dana mrmota“ kada je svaki srećom isti: mokre rukavice, grudvanje, smrznuti prsti, jezik zalepljen na grudvu snega, grejanje guzice uz TA peć i pospano slušanje predivne Betovenove devete simfonije. Njegove note i tekst vlasnika moje ulice je uvek odlično išao uz pekmez na hlebu i šolju toplog mleka.

A onda prođoše godine. U ulicu se uselio Dom Zdravlja Zemun (DZZ), a posle toga dođoše i neki mnogo opasni likovi, koji su „majke mi“ ubili premijera Đinđića.
Borila se jadna sa tom navalom ničega.Čak je i Gete pokušavao da pomogne rešavanju problema jer je bio Šilerov najbolji prijatelj. Nije uspelo.
Divni, a kulturni ljudi su se iselili iz svojih kuća.
Praziluk nije imao dobar urbanistički plan jer nikad nije studirao arhitekturu. Pa naravo jer je praziluk sa pijace!
Narodnjaci – to su neki ljudi iz naroda na vlasti (kažu da su polupismeni) prodadoše ono malo baštica za legalizaciju onima koji su kupili diplome zajedno sa dozvolama za gradnju.
Danas se kič narodnjaka dnevno nadjačava sirenom kola i lavežom pasa lutalica.
Ulica koja sada toliko liči na jednu od onih štrokavuša iz „Cidade de deus“, gde svi pišaju uz drvo, seru u žbunju, duvaju i šmrču na parkingu, piju rakiju i pivo ispred doma zdravlja, rade trt-trt u kolima…
Meni u mozgu ostadoše samo „Tri boje plavog“ da bole poslednjom ekranizacijom „Ode to Joy“ .