Da nisu sve, bukvalno sve žene u Srbiji u nekom trenutku hiljaditog repriziranja serije “Sex and the city” odgledale ceo serijal (što bi rekao bivši dečko, kad god vidi špicu za ovo, evo počinje školski program) možda se danas ne bismo trudili (mi, žene mislim) da budemo nešto što nam po logici stvari, geopolitičkom položaju i tradicionalnim navikama ne leži.

Evo, uzećemo na primer Starbucks. Prvi put sam se susrela sa ovim fenomenom u Americi kad sam bila klinka od 16 godina, i bilo mi je kul da me vode bilo gde gde nije McDonalds. I to je tako kad si klinac, sve bi da probaš i sve ti je super. Droge su odličan primer. Sa 30 godina, shvataš da te trava ošamuti umesto da imaš neke super dobre halucinacije, kokain definitivno ne vredi para koje se za njega moraju ispljunuti, a spid je, što kažu prijatelji sa Tarzanije “mačje govno obogaćeno amonijakom i kreatinom”. Mala digresija. Dakle, tad kad mi je bilo 16, Starbucks mi je bio temelj mondenskog života. Možda zbog toga što moj mladi želudac i nije mogao da svari nešto jače od ukusa mleka u šolji prljavoj od kafe. Ali šta je ono što odraslu osobu tera da baca pare na ovu tečnost? Osim genijalnih imena koje nam pišu na papirnim šoljama (zamišljam tek šta bi napisala da sam rekla da se zovem cicamečkica, ali ima vremena i za to)

Lično, uvek sam pre za kapućino od 125 dinara u lokalnom kafiću (nećemo ga reklamirati jer mi konobarice nikad ne sipaju hladnu vodu) od kog mi se stvarno popne pritisak sa 80/50 na podnošljivih 90/60.

Ono što većin naših žena nije primetilo, to je da nakon što uzmu tu svoju, nazovimo je, kafu, odlaze na svoje super plaćene poslove sa radnim vremenom od 60h nedeljno, ne sede tu i čekaju nekog da ih oplodi i plaća im istu za vek vekova.