Sećam se jedne scene, kada sam pre nekoliko godina srela komšinicu (koja je btw starija od mene 6 godina, a uskoro ćete čuti i zašto je to bitno) u isto ovako neko mokro i sivo vreme. Vraćam se s posla i u jednoj ruci nosim savršeno uklopljene tašnu i kišobran, oba crna, oba Escada, a u drugoj ruci kesu iz Metalca iz koje viri veliki teflonski pleh. Ja sam vidno oduševljena, jer konačno sam našla ono što mi je trebalo, i s nekim polu osmehom razmišljam da li ću da spremam neku teletinu s povrćem, ili bolje lazanje, ili možda losos s pirinčem i prazilukom. I zamišljam kako cela kuća miriše na nešto lepo, a ta se lepota dodatno pojačava po ovako hladnom vremenu. Tok mojih misli odjednom biva prekinut visokim tonovima.

“Ćaaaooo! Pa nisam te dugo videla, jao kako ti je dobra tašna!” Reče gorepomenuta komšinica, sve u jednom dahu. A onda, u nastavku odmeravanja mog outfita, spazi veliki teflonski pleh koji viri iz kese.
“A šta ti je toooo?!” Gledam je u nadi da će reći nešto što će je izbaciti iz grupe onih čija inteligencija je na nivou Patrika, morske zvezde. Ona to kao da uviđa i nastavlja:
“Mislim, znaaam, nego šta će to tebi?” Pokušava da namesti neku šlihtarsku facu koja kaže, previše si dobra da bi još i kuvala, a pošto moj izraz lica ostaje nepromenjen, dakle blago iznenađen sa trunkom razočarenja i u iščekivanju šta će ova osoba sledeće da izjavi, ona dodaje:                                                                                                                            “Ti znaš da kuvaš?”
Rekoh “To ne može da se ne zna, to može samo da se neće. A, što, da mi možda fakultet ne brani?” Silno se ismejala mom vickastom odgovoru, ono, za dve merice više nego što je trebalo, i svaka na svoju stranu.

Vrteći se uz muziku po kuhinji tog dana (s refrenima koji su pevani u varjaču) setim se i da mi je drugaričina mala dvanaestogodišnja sestra nedavno bila uputila sličan komentar:”Ti znaš da kuvaš?! A izgledaš tako profi…” Šta joj dođe ovo “profi” do danas je ostala misterija, ali poenta je ista kao kod ove kobile gore. S tim što je mala Saška bila preslatka kad je to izgovorila. Level iznenađenja kao kad shvatiš da je Ivana Dulić Marković nekada morala imati seks. Tu se već ozbiljno zapitam, zašto je toliko čudno znati/voleti da kuvaš ukoliko nemaš hladnu trajnu, nenamazane nokte i pulover? Ko je propisao dress code za to umeće? I kad je jebote postalo IN da nešto ne znaš? Ok, nekada je broj žena koje su bile zaposlene bio znatno manji (ne velim da je Vučić smanjio nezaposlenost) i podrazumevalo se da se nečim bave kad su već kod kuće, ali to ne isključuje kuvanje kod žena koje su i tada radile. Šta kog đavola implicira ta poruka “ja ne kuvam”? Da jedem samo po restoranima, vodim jedan glamurozan život, slavu mi sprema ketering ili da me boli dupe moje lipolizirano da se potrudim i nekoga sa kime živim učinim srećnim? Ako već zbog sebe neću da se trudim. Po meni, to je užasno bedan i neuspeli pokušaj da se bude cool. Mislim da su možda ovome doprinele neke majke koje su sebe volele da predstavljaju kao žrtve, koje su ručale sa keceljom, vodeći računa da sednu tek kad svi sednu i sipaju sebi, sve uz bolan uzdah, i kao takve poručivale svojim kćerima da je to jedna mučna i odvratna obaveza mahom rezervisana za sirotinju (jer razume se, gospoda ima služinčad).
Za jednu od tih kćerki je drug spremao večeru, uz dogovor da ona donese desert. I drug je jedan opušten lik, i ne bi se ljutio ni da je donela napolitanke i euroblok, ali kada se pojavila na vratima noseći jabuke, u sebi je opsovao novokomponovani feminizam i Klaru Cetkin a i Dr. Feelgooda.