Zemun – čaršija, ljubav i ja…(delovi romana)

0
661
Foto: Instagram/@teglapunavazduha

Baba Marta mi se kezila krezavim zubima. Van aerodromske zgrade osećao se martovski ranojutarnji ravničarski vazduh. Trepavice se lepe od silne maskare i vlage, a blago vibriranje zgusnute vazdušne mase me udara po obrazima i nosu.
Brzo sam podigla ruku i pozvala taksi.
Udubno zavaljena na sedištu, u toplom, duboko sam udahnula i skoro ostala bez daha.
„Nagle promene u Srbiji uvek mogu da te ubiju“, razmišljam nastavljajući da plitko dišem kroz nozdrve. Ubrzo potom nisam mogla da zaustavim curenje slina. Ne uzbuđujući se preterano, obrisala sam ih jednim potezom ruke na kojoj je bila elegantna Armanijeva rukavica od prevrnute kože. Nehajno gledam u trag.

Foto: Instagram/@teglapunavazduha
Foto: Instagram/@teglapunavazduha

Vožnja do Zemuna nikada nije trajala dugo, ali ipak, svake godine, na toj kratkoj relaciji pronalazim naznake promena koje su se kretale brzinom kornjače sa Galapagosa.
„Seljana, seljana… Magarac u Beč, itd.“, gledam trag sline na rukavici i razmišljam:„Nisam Bogdan Dragović. Ja nikad neću pasti ničice da ljubim zemlju koja me je iznedrila. Ja nisam otišla za idealima i ideologijom. Ja se ne vraćam zato što su me izdali i proterali. Ja sam slobodno biće u kome je glasno odzvanjalo: should I stay or should I go… TO GO!!! Samo da još odigram šutke kao nekada na koncertima u SKC-u i lansiram sopstvenu guzicu negde…

***

Kao bombonice, rečenice su trčale po ustima ostavljajući slatkast ukus pomešan sa duvanom i vinom.
– Znaš onaj film Ko se boji Virdžinije Vulf? – pitala sam ga, uvek otkrivajući nove teme.
– Šta sa njim?
– Pa, tamo imaš sliku potpuno razbijene ljubavi pomešanu sa alkoholom, suzama, neostvarenim
ličnim očekivanjima koja je godinama pakovana u paket socijalno prihvatljivog braka…
– Ma daj, ne seri? – naglo me je prekinuo.
– Kako to misliš „ne seri“?
– Baš me sad lično zabole za tamo neku socio, psiho, patološku dramu koja ljubav svodi na nivo
običnog mazohizma. Većina tih tvojih omiljenih pisaca rade baš to, svode ljubav na nivo ličnog mazohizma! – rekao je i počupao me za pramen kose. A meni se jede neki jebeno dobar čokoladni kolač! Da si ti kojim slučajem neka kuvarica, kao što nisi…

***

Često sam razmišljala kako evolucija nesumnjivo ide unazad i zamišljala kako bi volela da postanem lav: da imam snagu i nagon da preživim. Da me mame prostranstva i da zbog osnovne potrebe imam onu jedinstvenu hrabrost da pređem hiljade kilometara samo da bih došla do plena i popila kap vode. Da mogu da budem deo čopora, ali i ne moram.
Sada mi je drago što nije nestala ona moja osobina kad prekrstim ruke dok hodam i nikoga ne vidim i nikoga ne čujem; divan način ograđivanja – odbrane od svega što ne volim i što me uznemirava.
Trenutak radosti je spustiti noge na asfalt i kaldrmu, omirisati vlagu sa keja. Želim da popijem kafu i domaću dunju u Galeriji i da ne sretnem nikoga, da ne vidim nikoga: ni jedno jedino lice, sem konobara

***

Sećam se da je bila zima, negde oko polovine januara. Vratila sam se sa posla. Onog momenta kada sam stavila ključ u bravu, niotkuda, neki hladan vetar me je udario po leđima. Samo sam sklopila oči jer sam znala da je posle te naše svađe došao konačno i d-day. Ušla sam i shvatila da je stan prazan. Krajičkom oka sam uhvatila ugao koji su ostavljala odškrinuta vrata dnevne sobe, videla da police za CD-ove nema. Posle sam otvorila kupatilo, ni četkica za zube nije bila tu. Plašila sam se da pogledam u spavaću sobu, tuklo je u slepoočnicama, nije bilo ni posteljine.
Dalje nisam mogla, osećala sam kao da mi je neko zabio pesnicu u pleksus i izbio sav vazduh. Nisam mogla da udahnem.
„Znači, tako izgleda kraj i kad neko ode?“, razmišljala sam.
Stomak me je boleo toliko da sam pala na kolena. Fil Kolins je odjekivao u potpunoj tišini:
So you are leaving
In the morning…
……..
I coud say that is the way it goes
I could pretend and you won’t know
That I was lying….

Zatim sam zapalila cigaretu, gledala ruke koje drhte. Nisam plakala i nisam puštala glasa, a htela sam da arlaučem toliko da uplašim svemir.
U groznici sam prebirala po glavi, ređale su se slike i nepozvana sećanja: „Jebem im mater!“ Devet godina je već tada otišlo iza prvog ćoška pa u novi život. A ja? Ostala tu gde jesam… Sama.
Znala sam da već neko vreme nije valjalo, ali nisam htela to da vidim. Taj večiti kompromis da me ne bi stigao najveći strah – strah od samoće…….

***

Skromno sam došla do zaključka da samo životna vatra i led ostavljaju utisak i ožiljke, ostalo skoro i da ne pamtimo jer je svedeno na svakodnevicu običnog ništavila u koju smo gurnuti materijalnim potrebama. Naše dnevne rutine ne mogu se nazvati životom – to je posao, a najčešće samo navika.
Tako nekako i u ljubavi: uvek treba goreti kao vatra, jer to što tinja to nije ljubav – to je poštovanje. Ljubavnici su često u zabludi, jer kad nekog voliš, ti ga i poštuješ, ali ako nekoga poštuješ – ne mora da znači i da ga voliš.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.